Evo vratili se iz Dortmunda di nan je nastup prenesen radio-valovima na WDR radiju, puni dojmova, elana, želje i volje za nove glazbene uspjehe. Ukratko bilo nan je prva liga, tj. prva bundesliga. Krenimo od početka...

14.11.

   Pričali smo sa njin koje pivo ćemo pit, koju spizu jist... Ja se čudin kad mi reče da se kod njih ne plaća autocesta, čudin se šta mu kombi ima brzinsku blokadu... On se čudi šta u Hrvatskoj plaćaju autocestu, šta se kod nas u svakog mehaničara more skinut blokada...

    Došli do hotela u centru grada. Smistili se i idemo jist, posli toga na Boban Markovića i orkestar. Jili u nekon turskon restoranu, jela za koja nikad nismo čuli, popili pivo i išli u Domicil klub (tj. klub u kojen ćemo mi sutradan nastupit). Ciganska muzika, hrpetina dobre pive, kopitarsko arlaukanje i činjenje nereda. Niko nan nije zamirija. U 3 i po, kad se misto skoro ispraznilo, došli u backstage, tamo žderali nikad ljući cilli. Bizziju ždere, orosilo mu se čelo, izgleda je ka da će ga kolap odnit, i non stop govori; "Dečki, šta je ovo dobro!"

    Otišli u hotel i Jurić explorer, govori da radi jacuzzi i sauna. Naravno to radi do 9, a to smo saznali jer je pristojni Luka triba pitat. Šta nije muča... Spustili smo se svejedno doli i odma puten se počeli skidat i skakat. Kratko je traja kurbin pir, doša je oni majmun s recepcije, predpostavljajući da smo mi prepijani da ga poslušamo (pametan čovik), i špedija nas od doli. Ali tribali ste mu vidit facu kad je uletija, i to je nešto vridilo, ali ne 2 ure saune i jacuzzija. Napokon oko 5 uri išli smo spat.

F.T.

Svila nas je, tu večer, izričito molija da se ne ponapijamo prije nastupa, a posli da činimo šta nas je volja. Mi smo ga poslušali, samo zato šta smo nastupali prvi. Odsvirali smo svoje i uputili se u garderobu di nas je čeka Dino, žena mu i mala, par članova grupe Boa, par njih iz grupe Batida (pozdrav Ani) i neograničene količine piva, vina i neke spize.

Kad smo ušli sa pozornice onaki kaki jesmo grlati, Dino je skočija ka oparen... Odma je upa u šprehu s nama i krenilo je vino i pisma. Svi ostali su dolazili do naše garderobe, da vide šta se tu događa. Urladu, pijedu, viču, pivaju, arčidu... ka da se od nas išta manje očekivalo, ali ni od Dina se nije puno manje. Žena mu je pričala sa nekon prijateljicon i kuvala u sebi osvrčući se prima nama, šta se s nama triba nadglasavat. Pričala je ka na kavi na rivi u Splitu, samo bi tu i tamo ubacila neku purgersku rič. Ćer mu je bila tamo isprid bine i motala mu se pod noge samo kad bi tribala ukrast pivu.

Kojih vrhunskih baza je palo tu večer, to je za nevirovat. Od Jurića koji je Edu Majku pozdravija sa „Faljen Isus“, a kad se sprema gitaru je vrtija oko krpe, a ne krpu oko gitare. Vlade je ukra majcu od Ide Prester koja je bila bila na crne točke, pa mu je Dino reka da je  Dalmatinac-Negativ. Kad smo primali nagradu za „debilante godine“, se na bini zapivalo klapsku „Vilo Zlatne Koogle“ s prodornin Jurićevin prvin tenoron. Tribali smo izać na binu primit nagradu, ali nama je bilo najboje u garderobi pivat sa Dinon. Piva je baritona i to dobro, toliko dobro da ga je Vlade pozva u Torkul da otiđe sa njima u Omiš . I reka je da oće, ali naravno da su tad već bila prepijana posla da se toga siti sekund posli, a kamoli sutra.

On nije tamo nastupa s bendon, nego je pušta muziku, neki moderniji funk, ka šta ga je on nazva . Kad smo čuli da će sad on ić na binu, mi smo se brzo pripomistili na tribine Tvornice. Tamo nas je ponila navijačka atmosfera, ono baš nas je podsitilo na tribine stadiona, eto toliko smo bili pijani. Bilo nas je 6 tamo, Svila je osta davat nike inervjuje, a Loza je triba Dinu iznit ploče na binu. Mi smo taj triumfalni izlazak na binu dočekali ka da je izaša Hajduk iz 1994 na teren.

„LOZA! LOZA! DINO! DINO!“ -  arlaukali smo, a cila dvorana se okrićala i gledala u dil tribine koji je bija u mornarskon dezenu. Dino nan je mahnija rukon, a Loza se naklonija. Dino je uzeja slušalice, ka sad će on, ali su izgleda bile dobro pojačane, pa ih je ko oparen maka s glave, tribalo mun je deboto 10 min od izlazka na binu, da počne puštat muziku . Pušta je neku muziku koju ja ne razumin, a nisu je baš ni drugi, ali on je baren uvik bija isprid svog vrimena, pa mi nije bilo čudno.

Kad je završija doša je do garderobe i kad mu se žena obadala našta liči, skupila je njega i ćer doma, a mi smo ka dica u osnovnoj vikali za njin „A nemojte ga, putite ga barenko još po ure!“ Ništa od toga odvela ga je doba, a mi smo dalje nastavili arčit...

Idući put, i zadnji kad san ga vidija je bija na koncertu Joea Zawinula, još jednog velikana koji nije s nama. Javili smo mu se Svila i ja, a on se vjerovatno nije baš sića ko smo...

Pokoj ti duši Dino!